Српска православна црква и верници обележиће данас празник Свети Никола који је у историји хришћанства забележен као један од најватренијих заговорника хришћанске цркве и велики противник јеретичких учења у првим вековима хришћанске проповеди. Светог Николу подједнако поштују и западни и источни хришћани, а у Србији је једна од најчешћих слава и заштитник православних породица. Сматра се да сви православни Срби прослављају светог Николу - половина као крсну славу, док су друга половина гости православних домаћина. СПЦ обележава дан смрти светог Николе, чудотворца Мирликијиског који је рођен у граду Патари, у области Мире Ликијске, у време цара Валеријана (190-260). Умро је 6. децембра 345. године (19. децембра по званичном грегоријанском календару), па тог дана сви хришћани дају помен светитељу. Свети Никола, чије је име у грчком значењу - победитељ народа (ники - победа и лаос - народ) сматра се у хришћанском свету као симбол победника добра над злом, који је као проповедник православног хришћанства у првим вековима имао највећи број присталица. Тај славни светитељ духовни живот започео је у манастиру Нови Сион, код свог стрица, светог Николаја епископа патарског, а после смрти родитеља кренуо је да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо је постао архиепископ мирликијски па је у време прогона хришћања, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу, али је и тамо настављао своје проповеди. Свети Никола је историјска личност, а историја хришћанске цркве памти га као учесника Првог васељенског сабора којег је 325. године сазвао цар Константин (280-337) желећи да уведе ред у хришћанској цркви коју је озваничио Миланским едиктом 313. године. На том првом сабору на коме су се решавала питања хрисћанске догме и смбола вере учествовали су најугледнији предстваници хришцански цркава међу којима и архиепископ Николај као поглавар Ликијске митрополије. Свети оци су на том сабору установили Свету тројицу као симболе хришћанске вере, а светитељ Николај се прославио особитом жустрином у утврђивању православне догме. У записима првог сабора стоји да се архиепископ Николај жестоко сукобио, чак је ударио шамар јеретику Арији који је заговарао потпуно другачији приступ веровању у Три личности, негирајући божанску природу Исуса Христа. Сабор у Никеји је усвојивши веровање и учење о Божанској природи Христовој који је - постао човек да би постао Спаситељ човечанства, прогнао и анатемисао Арију и његове малобројне следбенике. Оцу Николају одузет је ариепископски омофор због недопустиво дрског понашања, али му је убрзо враћен са свим достојанствима хришцанске цркве у чијем је службовању и проповеди провео остатак живота. Хришћанске цркве славе такође и пренос моштију светог Николе које су 22. маја 1096. године пренесене из Патаре Мирликијске у Бари, где и данас почивају, и сматрају се местом на коме се срећу и на коме ће се помирити источни и западни хришћани и њихове подељене цркве. Многопоштован у српском православљу свети Никола је био заштитник српских краљева па су најстарије цркве њему посветили. У манастиру Студеница цркву Светог Николе (13. век) подигао је Стефан Немања, а краљ Урош I Немањић и краљица Јелена Анжујска саградили су поред своје задужбине у манастиру Градац црквицу Светог Николе која је и данас готово нетакнута. Међу многобројним сведочанствима забележено је и да је краљ Стефан Дечански коме је, према предању, свети Никола вратио вид, златом окитио цркву светог Николе у Барију. У српским манастирима Свети Никола се слика у одежди архиепископа а међу најлепше представе спадају и сцене са Првог васељенског Сабора су у манастиру Дечани (14. век). Обичај је да се уочи Светог Николе, у време празничног бденија, све лађе зауставе и баце сидра. У српском православљу слава Светог Николе пада у време Божићног поста па је обичај да се на славску трпезу износе посна јела.