Говор Александра Вучића на предизборном митингу у "Комбанк Арени" :

Драги пријатељи,

Хоћу, на почетку, да вам се захвалим на чистој и пристојној кампањи коју сте водили, кампањи која је показала да Србија може да буде пристојна и модерна земља.

Због ње, због наше Србије, данас сам и ја овде, као њен и ваш слуга, и немојте, молим вас да кличете мени.
Србији је потребан ваш глас!
Србији је потребна ваша снага, ваша енергија и ваш занос.

И немојте да престајете да јој понављате име.
Да се зна колико нас је који смо ту, само због ње, због наше Србије. И да се зна колика је наша љубав, и самим тим, колика је њена моћ.

Србија, као програм.
Србија, као завет.
Србија, као једино опредељење, свих нас.
Србија, као основни разлог, сваког нашег корака, и као главни циљ читавог нашег пута.

Нису, на крају, ово избори за моју, него за будућност ове земље. Избори за вашу будућност.
Избори, на којима Србија, свако у њој, треба да одговори на једноставно питање: Колико верује?
У Србију, и у себе.

И зато, када узвикнете то име, узвикните га, са вером.

И када, за који дан, изађете на гласање, изађите, са вером.

Верујте, бар део онога колико ја верујем, у све вас, у своју отаџбину, и немојте да се плашите.

Победићете!

Србија ће победити!

И будућност ће победити!

Пријатељи,

Вечерас не славимо. Ово није прослава. И док се осмехујем, веома сам забринут. Забринут због могућности да нас врате у тешка, мислили смо нека давно прошла времена.

Прошле су две године како обављамо тај важан посао. Две године како смо преузели одговорност и рекли, свима, јасно, да смо спремни да на љуту рану ставимо љуту траву, и да смо вољни да истрпимо, сваки бол и сваки напор, сваку мржњу и сваки бес, и све друго што прати тај дугачак процес оздрављења и зарастања дубоких рана.

Нисмо хтели да болеснику причамо бајке. Нисмо хтели да грозницу, која нас је све тресла, лечимо причама и обећањима да ће бити боље.

Нисмо хтели, и никада то нећемо радити, да лажемо, своју земљу и своју децу.

И одмах да вам кажем. Да није било свих вас, да није било подршке коју сам могао и физички да осетим, да није било вашег труда, ваше вере и ваше наде, и да није било то заједничког сна о Србији – не знам како бих кроз ово прошао.

Грешио сам, као и сваки човек. Нисам постигао све што сам обећао и све у ста сам веровао. Али, знам, и ви знате да сам радио напорно, знам да сам дао све од себе. Знам да сам учинио све за своју земљу и за вас, грађане Србије.

Зато, и верујте ми да је тако, што нема тежег посла и усамљеније позиције од оне са које мораш да кажеш народу да смо трошили незарађено и расипали будућност народа .

И нема усамљенијег политичара од онога ко одбије тајкунске паре и пошаље их пред лице правде.

И нико није толико сам, као онај ко каже да морамо да радимо да бисмо имали, и да морамо да сечемо, да бисмо могли да растемо.

Тешке су то одлуке – тражити да дају они који немају, и тражити труд од оних којима су сву снагу одузели.

То су, пријатељи, одлуке које би и од мене, да вас није било, начинили заточеника и најусамљенијег човека на Балкану.

А ја, ни једног тренутка нисам био сам.

Били сте уз мене, били сте уз Србију, и зато вам хвала!

Хвала вам у име Србије!

Хвала вам у име њене деце коју нисте лагали!

Хвала вам у име оних којима је било теже од вас, и хвала вам у име оних којима је лакше, због вас!

Хвала за труд, за рад, хвала за сваки ваш сат, за сваку кап зноја, хвала, на крају, за сву крв и сузе који сте дали својој земљи!

Хвала вам, што нисте питали шта има вама она да да.

И хвала вам што сте јој дали све, без питања.

Хвала вам, јер су ове две године биле оне баш оне које ће остати запамћене, како је то Черчил рекао – као ваш најславнији час.

Час у којем сте вратили веру у Србију, и у којем сте вратили веру у себе. Час у којем сте ви устали, а цела Србија проходала.

Час од којег се рачуна време, и од којег се мери будућност!

И зато, још једном, хвала вам пријатељи! Хвала вам за њене темеље!

Знате, драги моји напредњаци, велики Френклин Делано Рузвелт је својевремено рекао да је једини лимит наше сутрашњице, лежи у нашим данашњим сумњама.

И ја сам срећан што више, код вас, не видим никакву сумњу. И знам да нема лимита за нашу сутрашњицу. Толика је вера, код вас, код свих људи у овој земљи, да ће та будућност, то што сте ви почели да градите, сасвим сигурно, бити велика.

Србија, коначно, може све.

Може да расте, може да се развија, може да се гради, и да отвара фабрике, да доводи инвеститоре, да више и боље учи, да буде здравија и сигурнија.

И наравно, не бих био ја, када вам то не бих рекао, страшно много још зноја морамо да пролијемо да би све то урадили.

И знам да данас има оних који причају како ће они све то лако, и како ће брзо све да врате на старо, како ће да поделе гомилу пара и плата, пензија, и како ће да зауставе и Београд на води и све остале пројекте...али, нека. Нисмо ми данас овде због њих.

И ни једну лошу реч нећемо да им упутимо. Њихово је да причају, и имају права да причају, њихово је да вредјају, и омогућићемо им и да причају и да износе увреде где год хоће и колико год хоће, и да мрзе кога год хоће. И не љутите се на њих. Мржња и прича су једино што им је преостало.

Уосталом, то их је и одвело тамо где су сада, на оно место на којем се налазе они којима нико више не верује.

Ова земља, пријатељи, верује само у рад. И на нама је да радимо.

То је оно по чему се ми меримо. По километрима. По радним местима. По инвестицијама. По обновљеним школама и болницама.

Наша мера је, такодје, и однос према свима који не мисле исто као ми, па чак и према онима који нас отворено мрзе.

А тај однос је инспирисан оним што је прокламовао Теодор Паркер, од којег су учили и Линколн и Мартин Лутер Кинг, и који је рекао да демократија не значи да сам ја исто тако добар као ти, него, супротно, да си ти исто тако добар као ја.

И зато, сва права онима који нас мрзе. То је наша мера, и то је наша обавеза. И то је та линија која прави разлику. То је та линија која показује на којој страни је будућност и пристојност, а где прошлост и примитивизам.

И на све то, наша највећа мера је љубав према Србији. И љубав према свакоме у Србији. Ми смо земља људи, свих људи, од Срба, преко Мадјара и Бошњака, до Рома, Словака, Русина, Хрвата, Буњеваца, Румуна, Влаха, Црногораца, Албанаца... људи којима је мера, као и нама, њихов рад, а не њихова вера или нација.

И то важи, и важиће у нашој Србији. Свако право, за свакога коме је право потребно, за сваког ко је ускраћен, и за свакога ко је, у било чему, онемогућен.

Неки млади људи, које сам сретао током ове кампање, рекли су ми да размишљају да гласају за десницаре, јер желе да се осете поноснима. Драга децо, нема поноса у одласку у рат, у томе да млади људи гину, да су сиромасни и унистени. Лако је слати туђу децу у сукобе и гледати их како гину. То не би довело ни до чега доброг.
Када немате никаквих решења за незапосленост, или како да живот учините бољим, шаљете људе у рат. Ја у томе не налазим ништа часно.

Понекад ми дође да продрмам ову децу и пробудим их! Уреду је да се љутите, уреду је да урлате и вичете. Али, зашто бисте сами себи пуцали у колено?

Видим много младих људи, овде у публици, као и многе напољу. Много је и мајки, очева, бака и дека данас овде са нама.

Разговарајте са својим пријатељима, са својом децом и унуцима. До недеље су остала још три дана. Подсетите их на прошлост- на ратове, убијања, беду.

Зашто бисмо се освртали када можемо да гледамо напред, ка будућности?

Кажу да Срби воле да живе у прошлости. Ја желим то да променим. Желим другачију земљу. Србију 21. века. Успешну Србију. Србију која слави своје победе, а не поразе.

Пријатељи, важан је ово дан. Морам још да вам причам о послу који је пред нама. И морам да вам кажем – спремите се на још тешких одлука.

Спремите се на исте оне одлуке које су нам омогућиле да отворимо на десетине хиљада радних места у ове две године; и на исте одлуке због којих данас немамо дефицит; и на оне одлуке због којих смо годишње отварали по више од сто километара ауто пута , и изградили три стотине мостова и тунела, и довели инвестиције у висини од миљарду и осам стотина милиона евра.

И зато ће их бити још. Храбрих и тешких. Јер је Србији потребан још већи раст, онај од преко три и четири одсто, и потребно јој је, у следеће две године, још три стотине километара пута, и више од две милијарде инвестиција годишње, и на хиљаде нових радних места, и нових приватника, и сређених школа, обновљених болница....

И, изнад свега, потребна јој је правда и потребна јој је сигурност.

Зато, наш план, осмишљен, усвојен и спреман да се спроведе, има јасне приоритете.

Инвестиције, инфраструктура, предузетништво, образовање, здравство, и владавина права.

Све услове, политичке и законске, морамо да испунимо да би се снажан инвестициони циклус наставио.
Стабилна земља, стабилан правни систем, стабилно окружење – то је услов за инвестиције и наш јасан задатак.

И зато ћу наставити да идем по региону, и по читавом свету, зато ћу наставити да свима пружам руке, зато нећу одговарати на тешке речи, и зато ћу имати пуно разумевање за свакога ко има било какав проблем, у прошлости, или у садашњости, са Србијом. Зато што нећу да Србија има проблем, са било ким.

Хоћу да нас поштују, а нећу да нас се плаше. И хоћу да нас прижељкују, а не да од нас зазиру. И да нас разумеју, а не да им смо им нејасни и непредвидиви.

Зато, већ данас, свима слободно могу да кажем – са Србијом ћете моћи све, осим да је понижавате. Ми имамо реч, и имамо став. Имамо историју које се не стидимо, али и обавезу да свачију историју поштујемо, чак и у већој мери него што други поштују нашу.

И желимо стабилан регион, отворен и развијен, регион свих нас, за све нас, без препрека и без граница, са вером у разлике које спајају.

И ако говоримо о великој Србији, које се сви толико плаше, јасно свима поручујемо. За нас је Србија чију робу, људе, новац и знање желе у Хрватској, у Босни, Македонији, Црној Гори, Албанији – управо та велика Србија и већа од ње нам не треба.

Зато што смо ми ту лекцију научили и данас веома добро знамо: бићемо највећи када будемо имали највише пријатеља.

И за све те пријатеље ћемо, увек, имати само једну поруку – може све, само понижење не може. Сувише смо ми поносна земља да би то дозволили. И сувише храбра да нас било ко може уплашити.

Србија је коначно поређала своје приоритете тако да јој је живот дошао на прво место. Живот нас живих, и наш живот за све оне који су Србији своје животе дали.

Огроман је наш дуг према њима. Да живимо са оном одлучношћу и одважношћу са којом су они умирали, и да верујемо у живот, онолико колико су они веровали да тај живот вреди, када су га дали својој отаџбини.

И да изградимо Србију онако како би је они изградили. Да она буде царство умних, вредних и богатих духом.

Да буде бастион знања и марљивости, и мека сваког напретка.

Зато данас сређујемо школе по Србији. И зато ће нам реформа образовања бити у фокусу у наредних пар година.

Да би створили образовану и јаку младост, младост која ће се суочити са сваким изазовом и која неће, никада, побећи ни пред једном муком.

Ону младост за коју је проблем – прилика да се докаже, а не ноћна мора. И ону младост због које ће они, који су из Србије отишли, пожелети да се у њу врате. И да се и сами суоче и да пробају.

Оспособљена, стручна, вредна, креативна младост јесте предмет реформе образовања и ми ћемо је створити.

Баш као што ћемо створити услове да и ти млади људи, и сви остали у Србији, буду сигурни када је о здрављу реч. И зато је реформа здравства такодје приоритет.

Сређене болнице, модерни уредјаји, систем који омогућава брз и правовремен лек, превенција, заштита – то је велики задатак који је пред нама, задатак на којем радимо, и задатак који ћемо извршити.

Баш као што ћемо завршити реформе у правосуђу, и као што ћемо омогућити брже запошљавање и брже и једноставније покретање сопственог посла.

И баш као што ћемо све те области спојити, и то тако да здравље обезбеђује да нам деца нормално расту, а образовање да их припремимо и оспособимо да раде у приватном сектору и да покрећу своје послове, а правосуђе да свима обезбеди исте услове и исти третман.

Та здрава, образована, предузетничка, сигурна Србија јесте наш програм и јесте наш задатак!

И њој подижемо инфраструктуру, њој обезбеђујемо услове, и у Србији, и у региону, њој градимо стабилно друштво, њу, на крају хоћемо да одведемо у Европу, како би се та Европа, баш њом, таквом Србијом, поносила.

Нећемо и ја први то нећу дозволити,да у Европу идемо као просјаци, погрбљени, са штаком и испруженом руком.

Хоћемо усправно, здрави и јаки, са рукама које не траже, него дају.

И хоћу да имамо шта да дамо. Наш рад, наш дух, наше знање, и наше разумевање.

Хоћемо да дамо везу, свима онима који ту везу немају, са оним начином на који је Србија успела да од светског парије постане поштована и земља за поштовање.

Хоћемо да покажемо да су могући достојанство и компромис, пријатељство и став, и разумевање свакога, без губитка сопственог идентитета.

Ми јесмо исток запада и запад истока, али смо и место где се та два света спајају, и где могу да се разумеју.

И Русија, баш у Србији, више него игде другде, може да разуме Европу, као и нашу жељу да будемо оно што јесмо – њен и физички и правни део, али и Европа, баш овде, може да разуме Русију, кроз наше пријатељство и вековну повезаност.

И зато данас ова европска земља, наша европска земља, није, нити ће икада увести санкције Русији, али, истовремно, овај Руски пријатељ, Србија, источна и ортодоксна земља, неће, исто тако ,никада,одустати од свог европског пута.

Наш посао је да изградимо земљу са европским животним стандардом. Да то буде видљиво у сваком српском селу и сваком српском граду. У сваком закону и у сваком праву. И највише, у вери у наш живот и у наш рад.

Ми, нашим руским пријатељима нисмо окренули леђа када им је било тешко. Истовремено, захваљујући искреном пријатељству са Народном Републиком Кином успели смо да решимо један од највећих проблема са којима смо се деценијама суочавали, а то је смедеревска железара. Због те и такве политике Јелена Басарић, радница железаре, и њених троје деце имају будућност.

Данас у свету имамо пријатеље, савезнике. Имамо поштовање, имамо част. Не зато сто смо добили битку у рату, већ зато што добијамо економске битке за будућност. Побеђујемо у борби за бољи животни стандард. Полако, али сигурно, стижемо до пута који нас води из сиромаштва ка томе да постанемо модерна земља.

Пријатељи,
рекао сам вам шта хоћу.
И рекао сам вам како то хоћу.
И тражићу од вас, тражим, данас и овде, од вас, само оно што сте својој земљи већ дали.

Веру, љубав и огроман рад.

Тражим да за три дана изађете и гласате, без трунке мржње према другима, а са огромном љубављу према својој земљи.

Тражим да останете чисти, као што сте били свих ових дана, и да наставите да верујете у исту такву Србију – чисту, пристојну и нормалну.

Сада стојим пред вама, не као председник владе, већ као Александар Вучић, рођен у Београду, поносан на своје српске, прекодринске корене, обичан грађанин ове земље. Желим да вам се захвалим на подршци и на пријатељству.

Тражим да у недељу одредите своју и сутрашњост ове земље.

Тражим да водите рачуна да ваш глас не буде лаж, због које ће испаштати наша деца.

Тражим будућност! Од вас и за вас.

Идите на изборе. Ви сте шанса ове земље! Искористите је!

Србија побеђује!

Будућност побеђује!

Живели!